Pre tačno 50 godina legenda Partizana igrao je pred 100.000 ljudi na Vembliju. U društvu Euzebija, Di Stefana, Masopusta…

Prošlo je već pola veka, ali utakmice "Ostatka sveta", koje su nekada imale nemerljivo veći značaj nego sad, ostaće zauvek upisane u istoriju fudbala. A u jednoj od takvih je pre tačno pet decenija nastupio i legendarni golman Partizana Milutin Šoškić, koji je pred 100.000 ljudi na Vembliju branio planetu od napada Engleza. I to ne u bilo kakvom meču, već u meču pod zvaničnim pokroviteljstvom FIFA, a sve u čast 100-godišnjice od osnivanja Fudbalskog saveza Engleske.

Na jednoj strani Gordon Benks (Lester), Džimi Armfild (Blekburn), Rej Vilson (Hadersfild Taun), Gordon Miln (Liverpul), Moris Norman (Totenhem), Bobi Mur (Vest Hem), Teri Pejn (Sautempton), Džimi Grivs (Totenhem), Bobi Smit (Totenhem), Džordž Isthem (Arsenal), Bobi Čarlton (Mančester Junajted).

U drugom uglu: Lav Jašin (SSSR) – Milutin Šoškić (Jugoslavija), Đalma Santos (Brazil), Jan Popluhar (Čehoslovačka), Karl–Hajnc Šnelinger (Zapadna Nemačka), Svatopluk Pluskal (Čehoslovačka), Jozef Masopust (Čehoslovačka), Rejmond Kopa (Francuska), Denis Lou (Škotska), Alfredo di Stefano (Španija), Euzebio (Portugalija), Francisko Hento (Španija).

Šoškić je meč počeo na klupu, uz jednog Ferenca Puškaša i Uvea Zelera, a celo drugo poluvreme proveo je među stativama Ostatka sveta. U drugih 45 minuta su i pali svi golovi, a Englezi su slavili sa 2:1 pogocima Pejna i Grivsa, dok je za Tim sveta strelacbio Denis Lou.
"Drago mi je što sam bio učesnik jedinog takvog spektakla u istoriji svetskog fudbala. Kažem jedinog, jer je samo tada FIFA bila pokrovitelj meča, a svi drugi pre i kasnije su bili revijalnog karaktera. Poziv za Tim sveta sam zaslužio pre svega odličnim odbranama na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine, ali sam briljirao i na utakmici Štutgart – Partizan na Nekar stadionu, kada su domaćini otvarali reflektore, a imao sam sreću da je tom meču prisustvovao i ser Stenli Raus, predsednik FIFA koji je tada i odlučio da ja činim sa Jašinom tandem golmana", prisetio se Šoškić u razgovoru za klupski sajt Partizana.
"Na put sam krenuo potpuno sam, ali mi se pridružio dr Mihailo Andrejević, član borda FIFA. U Londonu sam proveo 5 nezaboravnih dana kao cimer sa Jašinom, koje ću pamtiti dok sam živ. Dobio sam i zlatan sat, koji sam nažalost izgubio u selidbama, a i dres u kome sam nastupao neko mi je otuđio, pa mi ostaju samo predivna sećanja", nastavio je čovek koji je punih sedam godina nosio kapitensku traku crno-belih. Iako ju je prvi put poneo sasvim neplanirano.
"Igrali smo derbi protiv, mislim Dinama, i na tom meču se opraštao naš kapiten Bruno Belin. U jednom startu je bio neoprezan i napravio penal. Bilo mu je teško da se na taj način oprosti od crno-belog dresa i prišao mi je i šapnuo na uvo: Šole, molim te odbrani penal i predaću ti kapitensku traku. Tako i bi…Ja se bacim, skinem penal, a Bruno odmah skinu traku i uruči mi je, da bih je sledećih 7 godina nosio sa ponosom na ruci".

Pre 64 godine pušten u rad stadion JNA, a prošlo je tačno 14 godina otkako je reprezentacija Jugoslavije izborila remi sa Hrvatskom (2:2)


Na današnji dan, pre 64 godine, 9. oktobra 1949. otvoren je tada novoizgrađeni stadion Jugoslovenske narodne armije, a na njemu se okupilo 70.000 gledalaca da posmatra utakmicu Jugoslavija – Francuska (1:1) u okviru kvalifikacija za plasman na Mondijal u Brazilu.

Zanimljivo je da je stadion izgrađen na mestu nekadašnjeg stadiona predratnog Beogradskog sportskog kluba (BSK), koji je posle rata odlukom države dodeljen Partizanu. Do izgradnje novog zadanja taj objekat je nosio naziv ''20 oktobar''. Kapacitet mu je bio 5.500 hiljada mesta na drvenim tribinama, uz maksimum još 25.000 stajaćih mesta.

Oktobra 1948. godine u Beogradu je trebalo da se održe balkansko–srednjoevropske atletske igre, ali se pričalo da je Staljin stavio veto na to atletsko nadmetanje, ali su generalni predvođeni Tempom Vukmanovićem rešila je da završi stadion, smatrajući da je Beogradu potreban odgovarajući sportski objekat. Stadion je bio namenjen Partizanu i predviđao je kapacitet od sto hiljada gledalaca.

Kako navodi sajt crno-belih, tada je došlo do nesuglasica sa pristalicama Crvene zvezde, koje su ''optužile rukovodstvo Partizana za megalomaniju.''
''Na zaprepašćenje partizanovaca, Zvezdinom taboru priključuju se Ivan Gošnjak i Koča Popović, i kako je to u ono vreme bilo, morao je Tito da interveniše. Na sastanku kod Tita, po Tempovim sećanjima u Memoarima, prvi je reč uzeo Gošnjak ' i optužio da se gradi veliki stadion i troše ogromna sredstva u situaciji kada hiljade oficira nemaju stanove. Tito je našao srednje rešenje: dozvolio je da se gradi stadion, ali je upozorio da ne sme biti veliki i da se ne smeju trošiti velika sredstva. Tako je sagrađen stadion JNA, ali umesto sto, mogao je da primi 60.000 gledalaca (po projektu). Ovaj reprezentativan objekat dovršen je posle Tempovog izlaska iz armije'', podsećaju iz Humske i dodaju da je iako nedovršen stadion 1949. otvorio general Peko Dapčević, predavši ga na upotrebu Jugoslovesnkom sportskom društvu Partizan 22. decembra 1951. na svečanosti upriličenoj u fiskulturnoj sali novoizgrađenog stadiona.

Četvrtog septembra davne 1955. godine počela je istorija današnje Lige šampiona, a prvi meč odigran u njenoj istoriji je bio meč Sportinga i Partizana. Tada je ovo takmičenje osnovano pod nazivom – Kup šampiona.

Desilo se to na današnji dan, pre tačno 58 godina.

Ovo gore su samo suvoparni faktografski podaci, a ono što pamte svi koji vole Partizan i što ostaje zlatnim slovima upisano u istoriju Partizana i Kupa šampiona je činjenica, da je Partizan prvi učestvovao od naših klubova i pride odigrao prvu utakmicu u prestižnom evropskom takmičenju, koje je danas postalo, maltene, religija.

Kako se došlo do ideje za osnivanjem Kupa šampiona? Celu priču je inicirao čuveni francuski list “L’Equipe” iritiran u to vreme pisanjem britanske štampe da Englezi imaju najbolju tim na svetu Vulverhempton (čuveni “Vukovi”), koji je tada kao prvak Engleske odigrao par prijateljskih mečeva sa velikim kontinentalnim ekipama kao što su Honved (sa Puškašem, Kočišom, Ciborom, Hidegkutijem…), Spartakom iz Moskve, Vienom iz Beča (Hanapi, Hapel…) i pobedio ih. Puni sebe, Englezi su smatrali da su oni kao kolevka fudbala najbolji i da nemaju potrebe da igraju sa ekipama sa kontinenta, pa tako nisu ni učestvovali na prvom Kupu šampiona.

Treći septembar je najtužniji dan za svakog Partizanovca. Pre 28 godina napustio nas je Dragan Mance, završivši svoj mladi život u 23. godini.

Sećanje na njega ne bledi ni danas u srcima Partizanovaca, naprotiv, svake godine legenda se širi i na mlađe generacije, koje se nisu ni rodile kada je Dragan stradao u saobraćajnoj nesreći  žurivši na trening.

Za one mlađe: Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu. Fudbal je počeo da igra u Galenici (sadašnji FK Zemun) od petlića. Svojom ogromnom voljom, zalaganjem i posebno osećajem za gol, brzo je prelazio iz selekcije u selekciju, tako da je, već sa nepunih 17 godina postao prvotimac tadašnjeg zemunskog drugoligaša. Nošen snagom svog raskošnog talenta i ljubavlju preama crno-beloj boji, 15. septembra 1980. prelazi u Partizan.

Za Partizan je odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Igrao je 4 puta za A, 7 puta za mladu i 2 puta za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.

Živeo je u Zemunu sa ocem Ferdinandom (pokojni), majkom Dušankom i mlađim bratom Goranom (i danas radi u Partizanu sa nama). Bio je neoženjen. Septembar je bio mesec kada se Dragan rodio, prešao u Partizan i nažalost, mesec kada je okončao svoj mladi život. Poslednji gol u dresu Partizana je postigao u prvenstvenom meču Partizan – Budućnost 2:1 odigranom na stadionu JNA, 1. septembra, samo 3 dana pre svoje smrti. Gol je postigao iz penala u 8. minutu igre.

U subotu je održan 28 – godišnji pomen, kome su prisustvovali, uz užu porodicu, njegovi nekadašnji drugovi i nekolicina ljudi iz Partizana.

Na današnji dan 11. jula 1976. godine, fudbaleri Partizana pobedili su u Ljubljani u poslednjem 34. kolu šampionata tadašnje SFRJ ekipu Olimpije sa 1:0 i osvojili 7. titulu šampiona.

Svi stariji navijači Partizana sa posebnim zadovljstvom i emocijama pamte tu utakmicu, na kojoj je golom Nenada Bjekovića u poslednjim sekundama meča, Partizan posle »11 sušnih godina« osvojio titulu prvaka. Najveći konkurent te godine Partizanu je bio splitski Hajduk (C.zvezda je otpala iz trke 7 kola pre kraja porazom u Splitu), koji je u još čuvenijem meču tog proleća pobedio crno-bele u Beogradu sa 6:1, a taj meč je ostao upamćen kao nešto što nikada, ni pre ni posle toga nije viđeno na našim stadionima.

Naime, iako su momci u crno-belim dresovima izgubili meč katastrofalnim rezultatom i doveli već osvojenu titulu prvaka u pitanje, ceo stadion je posle završenog meča pevao i slavio igrače Partizana kao šampione. Ta sjajna utakmica urezala se u sećanje svakog navijača Partizana i traje do dana današnjeg, a kao nagrada za tu vernost stigla je pomenuta pobeda u Ljubljani i osvojeno prvenstvo.

Posle 11 godina tuge bez titule (1965. – 1976), sunce je zasijalo iznad Humske ulice!

После паузе од месец дана и шампионског славља Партизан је на данашњи дан 1947. године у претпоследњем колу 1. Првенства Југославије у фудбалу после другог свјетског рата у Суботици победио Спартак са 1:0.

“Црно-бијели” су у претходном колу, мјесец раније испрашили 14. октобар са 10:1, па је Спартак сјајно прошао.

Истог дана, али 1969. године Партизан је у последњем колу у Љубљани одиграо 1:1 против Олимпије. Партизан је те сезоне дуго био у трци за титулу, али је у другом дијелу пролећа нанизао серију лоших резултата. Партизан у последњих седам кола није остварио победу, поражен је у Загребу од Динама са 3:0 и чак шест пута одиграо нерешено.

Izvor: Partizan Belgrade

Сада већ давне 1986. године, на данашњи дан из Црвене звезде у Партизан прешао је тадашњи идол “Цигана” Милко Ђуровски. Тог 1. јула након више од двије деценије догодило се да један фудбалер Звезде пређе у Партизан, или обрнуто. Милко Ђуровски је годинама био синоном Звезде, а његов прелазак у Партизан навијачи вјечитог ривала тешко су прихватили, па је ЈСЛ “Спорт” тих дана извјештавао да су и неки “Цигани” због њега промијенили навијачки табор и трампили чланску карту “црвено-бијелих” за чланску карту “црно-бијелих”.

Истог дана за Партизан је потписао и тадашњи репрезентативац и идол навијача Приштине Фадиљ Вокри. Причало се у то вријеме да су оба центарфора, Ђуровски и Вокри, на сахрани Драгана Манцеа дали ријеч његовој мајци да ће од наредне сезоне носити његов дрес.

Ђуровски је у Партизану остао четири године, играо три сезоне, једну провео у ЈНА, освојио по једну титулу, Куп “Маршала Тита” и Супер куп Југославије. Ђуровски је за Партизан постигао 39 првенствених голова, а у првој сезони у “црно-бијелом” дресу дао је у походу на титулу 19 голова. Био је стријелац и у “вјечитом дербију” у јесењем дијелу сезоне, који је Партизан ријешио у своју корист са 2:0. Вокри је на тој утакмици промашио пенал у 5. мунуту, побједника су головима одлучили Адмир Смајић и Ђуровски из пенала, а колико је Партизан био доминантан најбоље потврђује чињеница да је тада млади голман Звезде Стеван Стојановић проглашен за играча утакмице.

Незаборавне партије Ђуровски је у дресу Партизана пружио у сезони 1989/90. у Купу побједника купова у оба меча против Селтика, Гронингена и пртотив Динама из Букурешта у Румунији.