Na sam pomen Duška Vujoševića teško da možete ostati ravnodušni. Trener crno-belih i predsednik JSD Partizan je sve samo ne neko kome karakter i temperament dopuštaju da se zadovolji sporednom ulogom, bilo u životnoj ili sportskoj priči. Možete da ga volite ili ne, ali uspeh se mora poštovati:
Dobitnik prestižne nagrade Aleksandar Gomeljski, jedanaestostruki osvajač domaćeg šampionata, petostruki osvajač kupa, petostruki osvajač regionalne Jadranske lige, učesnik dva evroligaškog fajnal fora, osvajač Juniorskog prvenstva Evrope, osvajač evropskog Kupa Koraća... A pored svih tih uspeha, poštovalac umetnosti, poštovalac života i svojevrsni košarkaški alhemičar.
Ipak, i pored svih uspeha koje je postigao i priznanja koje je dobio, General, kako ga zove deo navijača, još uvek oseća potrebu da bude isključiv i uvek opredeljen. I dok su svi prizivali njegov povratak na klupu Partizana, on je uz podršku čelnih ljudi crno-bele sportske porodice postao predsednik JSD Partizan. Tada kreće lavina podela na tribinama u vezi sa ovim čovekom.

Kako red nalaže, da se ne ujeda ruka koja te hrani (ili podržava), to ni Vujošević nije radio. Koliko god ga mi voleli i koliko god se divili njegovim rezultatima, sve nas je razočarao odlukom da podrži predsednika FK Partizan Dragana Đurića u sramotnoj smeni Aleksandra Stanojevića.

Čovek koji je toliko uzdizan do nebesa, koji je Partizan spojem truda i čuda postepeno doveo do samog vrha evropske košarke, koji je uz rukovodstvo KK Partizan smatran za poslednji bastion odbrane od političarenja i lopovluka u crno-belim klubovima, podržao je ljude koji su na samom čelu zla u srpskom sportu.
Međutim, to treba sagledati iz drugog ugla. Teško je poverovati da je takav intelektualac pao na priče ljudi iz vrha FK-a da će pomoći KK Partizan, kao što se pričalo tih dana. Pre će biti da je on znao nešto što mi, obični navijači, nismo (ili još uvek ne znamo), i na osnovu toga presekao. Dobro je poznat njegov pristup treninzima da je za uspeh „potrebna određena žrtva“. Ostaje nam samo da nagađamo da li je Aleksandar Stanojević bio ta žrtva ili Vujošević tu uopšte i nije imao nikakvog uticaja.

Drugi najveći greh bi mu bio sukob sa „Zabranjenima“ i podela navijače na „prave i one druge“. Vremenom ćemo videti da li je bio u pravu, ili je totalno promašio kolosek uopšte pokušavajući da ih razlikuje i „odvoji“ jedne od drugih.
Ali, i pored svega toga, jedno mu se mora priznati. Čak i u doba opšte nemaštine i muke koja je zadesila KK Partizan, on aktivno i neumorno radi na poboljšanju tima, dovijajući se novim metodama rada kojima bi odbranio tron od hibridnih tvorevina, za koje se ne zna ni ko su, ni odakle su.

Предраг Саша Даниловић (рођен 26. фебруара 1970. у Сарајеву) је са репрезентацијом Југославије освојио 4 европска првенства и сребрну медаљу на Олимпијским играма. Проглашен је за европског играча године 1995. и најбољег играча италијанског првенства 1998. Предраг Даниловић је са Владетом Дивцем, Жарком Паспаљем, Сашом Ђорђевићем, Зораном Савићем, Дејаном Бодирогом и Жељком Ребрачом основао хуманитарну организацију Група 7. Југославија Даниловић је кошарком почео да се бави у КК Босна. 

Незадовољан статусом, прелази у КК Партизан, који је у то време тренирао Душко Вујошевић. Међутим, пошто није добио исписницу од свог бившег клуба, годину дана није могао да игра за Партизан. У лето 1987. је уписао средњу школу у америчком градићу Коквил у држави Тенеси. Овде је провео седам месеци, а онда се вратио у Југославију. За Партизан је дебитовао 1989. и са њим освојио Куп Југославије победом над сплитском Југопластиком и Куп Радивоја Кораћа победом у финалу против италијанског Вивом Визмаром из Кантуа. После само једне сезоне у првом тиму, ондашњи селектор Душан Ивковић га је позвао репрезентацију за Европско првенство 1989. у Загребу, на ком је Југославија лако дошла до златне медаље. Због повреде је пропустио Светско првенство 1990. у Аргентини, али је на Европском првенству 1991. у Риму освојио своје друго злато. Следеће сезоне, тим Партизана, чији је просек година био 21,7 година, предвођен Сашом Ђорђевићем и Предрагом Даниловићем и доскорашњим капитеном Жељком Обрадовићем на месту тренера, је освојио Куп европских шампиона победом на Хувентудом 71:70, иако је Партизан због рата у бившој Југославији, само четвртфиналну утакмицу против Кнора одиграо пред својим навијачима. Даниловић је проглашен за најбољег играча фајнал-фора. Исте године је освојена дупла круна у домаћем првенству. Голден Стејт Вориорси су га изабрали као 43. пика на драфту 1992. године. Италија Даниловић је у сезони 1992/1993 прешао у за 1,7 милиона долара на две године прешао Кнор, а после је продужио уговор на још једну сезону за 1 милиона долара. За ове три године је освојио три првенства Италије. Са репрезетнацијом је освојио Европско првенство 1995. у Атини победом над Литванијом 96:90, након три године одсуствовања са међународне сцене због санкција. FIBA га је 1995. прогласила за најбољег кошаркаша Европе те године.

Клуб: КК Партизан
Каријера: У Партизану од 1984. до 1992. године
Највећи успех: Првак Европе


О каријери Александра Ђорђевића довољно говори спортска лична карта, препуна клупских и репрезентативних трофеја. Тројкама у последњим секундама против Хувентуда, у финалној утакмици Купа европских шампиона пре 18 година у Истанбулу и против Хрватске на ЕП ‘97. у Шпанији, Амбасадор УНИЦЕФ-а ушао је у легенду - легенду Партизана, српске и европске кошарке.

Прве кораке је направио у Радничком, затим је три сезоне провео у Црвеној звезди, али су га сматрали неперспективним, па се вратио у Раднички. На наговор Владе Драгутиновића и његовог оца, 1983. долази у Партизан (дебитовао са 16 година код Моке Славнића) са којим осваја две титуле шампиона СФРЈ (1987. и 1991), национални Куп (1989), Куп Радивоја Кораћа (1989) и КЕШ (1992).

Потом је две гве године играо у Филипсу, а потом прелази у Тим-систем. Годину дана пре истека уговора, клуб му се захваљује на услугама, уз клаузулу да не сме да игра у Италији. Био је то сигнал за одлазак “преко баре”, где га је чекао Портланд за који је одиграо два месеца, а потом отишао у Шпанију. Носио је дрес Реала и Барселоне, са којом 1997. осваја титулу АЦБ лиге. Тренирали су га Маљковић, Славнић, Обрадовић, Ивковић, Ћосић, Д’ Антонио, Аито...

Са 20 година желео да је иде у Америку и студира економију, али га је Драган Кићановић убедио да остане. У репрезентативном дресу дебитовао ј 1987. и био јунак у борби за треће место са Шпанијом на Европском првенству 1987. у Атини.

За државни тим поново заиграо на шампионату Старог континента 1991. у Риму, а као кадет и јуниор био је првак Европе, јуниорски шампион света (1987. у Бормију), бронзани на ЕП 1987. у Атини, сребрни на Олимпијади 1996. у Атланти и златни на ЕП 1991, 1995 и 1097 и СП у Атини 1998.

Текстови о њему су обично преплављени бројкама и статистиком, а никада не може да се наброји све. Исто као што тешко може да се опише колики је геније Саша Ђорђевић, човек који је погодио те две тројке, рука му није задрхтала ни на свом опроштају у Пиониру и у "репризи" чувене акције, човек који је "избушио" мрежицу Литванаца, један једини Сале Национале.